Prva Srpkinja na krovu sveta: Borba za Mont Everest

"Počela sam da treniram više, trčala sam na silu, nisam uključivala grejanje, držala sam otvorene prozore da bih se navikavala na hladnoću"

U drugom delu intervjua, Dragana Rajblović za Unu govori o tome kako se skoro slučajno odlučila da osvoji Mont Everest, o svojim pripremama za pohod na Himalaje, kao o detaljima same ekspedicije i problemima koji su je snašli na samom krovu sveta.

"Mont Everest je bio 2007. godine, a ja evo i dan danas posle 15 godina pričam o tome. Nema nas puno možda sedam ili osam koji smo iz Srbije bili na krovu sveta. Ja držim predavanja i promocije i prikazujem filmove i slajdove sa tog puta, pričam sa mlađim generacijama naročito sa tog ženskog aspekta, jer je to ipak malo drugačije kako jedna žena treba da se priprema za taj uspon. Godinu dana pre toga, kao jedan deo pripreme peli smo se na šesti vrh po veličini na svetu, takođe na Himalajima, zove se Čoja na 8200 m. U svetu postoji 14 vrhova koji su viši od 8000 m i svi su u Aziji. Da bi ste išli na Everest, potrebno je pre toga da popnete barem jedan vrh koji je viši od 8000 m, a Čoja je idelan za trening, jer nije mnogo težak, ne zahteva mnogo tehničkog penjanja. Teško je jedino zbog visine, otprilike 50 odsto kiseonika u vazduhu u odnosu na normalnu visinu, a na 8000 metara je već na 20 do 30 odsto. Ljudski organizam nije predviđen da preživi duže od 24 sata na visinama iznad 8000 metara. Zbog toga se odlazak na takve planine organizuje ekspedicijski, a to znači da ste tamo mesc i po do dva, jer vam treba mesec i nešto da se aklimatizujete, što znači da idete stalno gore-dole, sa više na nižu visinu, pa se spustite niže pa spavate i tako nekih mesec i po dana do nekih 7600 m se aklimatizujete (zavisi od vrha i visine). Kada se organizam nekako prilagodi i kada vidimo da možemo da funkcionišemo (ne smemo nikako ako vidimo da imamo tegobe da ih ignorišemo, jer možemo da stradamo) onda čekamo povoljno vreme za uspon. Pre Čoje smo išli i na vrh Ajland Pik na Himalajima koji je na 6000 i nešto metara, pre toga na Kavkaz, Elbrus najviši vrh Evrope. Pre tog Elbrusa ja sam samo htela da odem da vidim kako je to na visini od 5000 i nešto metara i mislila sam da ću zadovoljiti radoznalost. Ali posle toga, vođa našeg tima Dragan Joćimović koji je planirao ekspediciju na Everest hteo je da u tom timu bude i jedna žena. Nekom srećom, ja sam bila ta kojoj je to ponuđeno i naravno nisam odbila”, kaže Dragana.

Posle toga su usledili naporni i intezivni treninzi u uslovima koji bi malo ljudi izdržalo. Takođe, trening se razlikuje malo za žene, od onoga kako se pripremaju muškarci.

“Onda sam počela da treniram više. Nemu tu neke velike razlike između muškaraca i žena, osim što mi imamo mesečne probleme, tu je razlika. Sve ostalo je isto, moramo da se treniramo da nosimo ranac na leđima određene težine kao i muškarci. Na tim visinama, uostalom na svakoj planini, ako ne možemo da nosimo svoj teret bolje da ne krećemo, jer ljudi se istreniraju da nose svoj teret, ne mogu da nose tuđi. Nisam očekivala ni od muškaraca da mi nose teret, a nisam ni krenula da nekoga platim da mi nosi ranac.Problem je i kada idete da vršite malu nuždu za žene. Onda je neko smislio jednu divnu plastičnu spravu koju u svetu zovu 'pi pi'. Sa mesečnim problemima moramo da se izborimo, nije lako, ali to je samo jedan od problema. Može da se ode kod lekara da vam da nešto da odložite ciklus, što ja nisam htela. Ali mi dobrovoljno pristajemo na te žrtve da bi otišli i videli nešto što želimo”, objašnjava Dragana.

O tome koliko je bila rešena i posvećena da iskoristi priliku koja joj je data, sama opisuje kroz neke secifične tehnike treninga koje je sama sebi zadala.

 “Ja sam imala specifične pripreme, najveća priprema je naravno da idete godinama na uspone i planinarite. Ja sam pojačala i kilometražu i visinsku razliku u treningu tako što odem na primer na Suvu planinu, tu se do vrha napravi oko 1000 m visinske razlike. Onda sam se ja pela do vrha, pa sam sišla sa druge strane, pa sam se opet vraćala sa one druge strane, tako da je to bilo negde 2000 m gore i 2000 m dole u jednom danu. Međutim, kada sam u gradu i kad nisam mogla da idem na planinu, onda sam kod kuće i izađem da trčim. Ali mi je trčanje bilo dosadno jer ne volim to da radim na asflatu i betonu, to trčanje u krug - ali sam trčala na silu. Kada je loše vreme onda kod kuće uzmem stolicu, visoku stolicu i po sat vremena se penjem gore dole uz muziku. Naravno imala sam sve vreme otvorene prozore da bih se navikavala na hladnoću. To je bio deo treninga - zimi nisam uključivala grejanje i držala sam otvorene prozore od stana. To je trajalo nekih dva meseca, pošto smo mi na uspon kretali 31. marta, a trening mi je bio u januaru i februaru, taman onako najudarniji meseci za hladnoću”, kaže Rajblović. 

Prava i konačna borba čeka nas tek na samom usponu i od toga koliko smo pripremljeni zavisi kako ćemo se suočiti sa preprekama na tom putu i reagovati na njih.

Dragana Rajblović pri usponu na Mont Everest
Dragana Rajblović pri usponu na Mont Everest

"To šta će vas da strefi na toj visini, to ne znate. Ja sam čak imala malu tremu jer nisam znala šta me čeka. Iako sam pre toga bila na tim visinama, to ne znači da se ništa neće desiti sledeći put kada odete, ako se prethodno ništa nije desilo. Pred prvi odlazak na Čoju sam imala i noćne more, i neki nedostatak kiseonika koji te probudi noću pa se gušiš. Više sam sama sebi napravila problem. A onda kada tamo dođeš - shvatiš da mi idemo do one granice do koje možemo i da ne treba ništa da silimo, samo da slušamo svoj organizam i biće sve uredu. Ako ne slušamo organizam i idemo uprkos nekim tegobama koje imamo, to nije dobro i tu možemo da stradamo. Mi smo i videli ljude koji su stradali jer se nisu vratili u momentu kada su trebali da se vrate, u momentu kada su dobijali visinsku bolest, kada je to prelazilo u teži oblik visinske bolesti, bilo da je to edem pluća ili edem mozga. Jer kada se na prve znake visinske bolesti, ne mislim na one akutne, jer svi kada dođemo na 4000 m imamo glavobolje, buđenje noću ...to je normalno. Međutim, ako se ti simptomi pogoršavaju, a mi se ne vraćamo nazad, ne vraćamo se na onu visinu na kojoj nam je poslednji put bilo najbolje, nego uprkos takvom stanju nastavimo da se penjemo, stanje se onda pogoršava, a mi onda nastavimo da se penjemo - dobijemo edema pluća ili mozga i dođemo u stanje kada više nemamo snage da se vratimo. A na tim visinima, ljudi dolaze i godinama skupljaju novac da bi se peli do vrha i malo ko će da nam pomogne da se vratimo, da odbaci sve ono što je godinama trenirao i skupljao novac, i sad sve to da odbaci da bi pomogao nekome da se vrati ko je sam prema sebi tvrdoglav i nije hteo da se vrati. I onda čujem da na Himalajima nedostaje ljudskosti, da pomognu jedni drugima, a gde je ljudskost kod onog koji nije hteo da sluša signale koje mu je organizam slao? Nego je uporno i tvrdoglavo nastavljao dalje. Je li to fer? Nije fer, jer takva osoba ne ugoržava smao sebe, već i druge ljude”, objašnjava Dragana.

Pored ranca koji nosite, a čija težina može da varira do preko 20 kg, morate da nosite i boce za kiseonik. Neke bolje finansirane ekspedicije počinju da koriste kiseonik na manajim visinama nego što je to Dragana krenula da koristi, ali takvim ekspedicijama šerpasi nose boce i rančeve.

“Boca za kiseonik je teška 7 kg, a kada je koristite na skali od 1 do 4 - na jedinici najmanje dobijate, a na četvorci se najviše troši, pa smo morali da ga koristimo racionalno. U mirovanju kiseonik smo trošili na jedinici, a u kretanju na 4. Imali smo dve boce kiseonika i to je to. Trebalo je povući na toj visini tu težinu, ali uspeli smo. Naravno, sve ekspedicije pomažu šerpasi, jer oni žive od toga”, zaključuje svoju priču za Unu Dragana Rajblović.

Prvi deo razgovora sa Draganom Rajblović pročitajte ovde.


  • #Dragana Rajblović
  • #Alpinizam
  • #Mont Everest
  • #Planinarenje
  • #Pripreme

Ova web stranica koristi kolačiće (eng. Cookies), koji nam omogućavaju da posetiocima osiguramo bolje korisničko iskustvo i funkcionalnost stranice. Više možete saznati ovde